«Руси су нас издали» - «Сербы нас пeредали»

Још је Свети Владика Николај геополитички положај нашег духа, или барем циљ ка коме треба стремити, описао као позицију «изнад» Истока и Запада. Касније је Зоран Ђинђић Србију покушао сместити "Ни на Исток ни на Запад". Док је наша геополитичка реалност, посматрана кроз тренутну реал-политичку призму, да смо и даље укљештени управо између ове две цивилизације. Ваљда зато наш двоглави орао гледа и на Исток и на Запад.

Пошто смо ту где јесмо није изненађујуће што је данас један део Србије апсолутно опредељен за Запад а други за Исток. Додуше, ова «источна опција» тек се сада полако обнавља, упоредо са васкрсавањем снажне Русије. Сада када је Русија (Исток) васкрснула, а Атлантски савез (Запад) још увек у каквој-таквој снази, нама се намеће питање «којем се царству приволети»!? Треба напоменути и то да наше «привољавање» није плод некаквог нашег хира, нити комплекса више вредности, већ нужност која проистиче из нашег геополитичког положаја.

Србски русофили су, логично, за максимлано приближавање Русији; домаћи русофоби су наравно за окретање ка Атлантику, док је највећи број оних који нису ни русофили ни русофоби и који су и даље неопредељени. Већина неопредељних чак воли Русе и Русију, јасно виде наше биолошко, духовно и културолошко сродство али се плаше да нас Руси «опет не издају». Ако такви ставови и нису неко велико изнанеђење међу Србима, сигурно да је порука «само да нас Срби опет не издају» која долази од појединих Руса велико изнанеђење.

Те приче о руском издајству су одавно раширене међу Србима и та илузија се јако тешко разбија. На питање «зашто су нас оставили на цедилу у Првом србском устанку» одговор да је Наполеон већ био на прагу Москве не задоваљава «неопредељене».

Никада се не поставља питање зашто је Француска напала Русију у време када су Руси и Срби ратовали против Турака!? Нико то не гледа као француски нож у леђима свих тада поробљених хришћана и њихових заштитника, већ као тобож руску издају. Срам их било, да се бране од окупатора који је већ дошао до Москве уместо да се заузму за наше интересе.

Други случај је Први светски рат. То што је Русија самоубиствено ушла у рат као наш заштитник- не рачуна се. То што је србска војска Албанску голготу преживела искључиво захваљујући Светом Цару Николају II такође се не рачуна, него смо споменик захвалности подигли Французима. Чињеницу да је Русија нестала у вихору Великог рата нико не узима са неком битношћу.

На месту Русије излегао се Совјетски Савез. Совјетски Савез није никада био руска земља, то је била окупација руске земље. Како Димитрије Љотић излаже: «При оцени питања о природи Совјетије, овај историјски моменат завојевања Русије и поробљавања руског народа освајањем из иностранства од стране представника јудео-комунистичке мисли, пропуштених усред рата кроз Немачку у пломбираним вагонима, намерно се изоставља. Јер одиста није свеједно да ли је револуција дело руског народа или иностранства: у првоме случају ради се о ослобођењу, у другом о завојевању.»*

Русија је дакле, као последицу мешања у сукоб Срба и Немаца имала скоро jедновековну окупацију. Убрзо се тај вирус из Совјетије раширио и на нас, па је и Србија 1945. окупирана од истог завојевача и у тој окупацији остала до краја ХХ века, а на посредан начин и до дана данашњег.

Следећи пут када смо очекивали помоћ од Русије поново смо били у сукобу са Атлантским силама, односно у Отаџбинским ратовима, закључно са ратом 1999. када смо се бранили од агресије НАТО пакта. Русија која је тада још увек била под окупацијом није нам много помогла, али с обзиром на то какав је однос према Русији гајио режим Слободана Милошевића, добро је да су нам икако и помогли. О томе колико је вредна та помоћ најбоље говори гробље руских ратних добровољаца у Вишеграду који су изгинули на бранику биолошког опстанка србског народа преко Дрине.

Врло је симптоматично како стално оптужујемо Русију за издајство и «из пркоса и ината» окрећемо се Западу, а Руси су нас наводно издавали баш у нашим сукобима са тим Западом. То је као када би жртва силовања, огорчена на полицију која је није адекватно заштитила, из ината одлучила да се пресели у стан свог силоватеља и свој живот с пуним поверењем препусти у његове руке.

Сада када је Русија поново стала на своје ноге и уложила свој политички кредит у заштиту Косова и Метохије, односно Србије, поново се потурају приче о неповерењу према Русима. Без имало критике износе се ставови како ми нисмо у руској интересној зони и пренебегава се чињеница да нас је Русија увек штитила без обзира на политичке интересе, а сада је као грех ако је Русима поред воље за заштитом Србије то и стратешки интерес Русије**

Да ни Руси нису имуни на сличне теорије доказује колумниста московског листа „Известија” Александар Архангелски, који каже: «Ми се као прави хероји боримо за статус Косова, али неће проћи још дуго – и наша београдска браћа предаће Косово без боја, договориће се иза кулиса и оставиће нас саме с нашим принципима» а београдска «Политика» преноси и ставове «појединих руских аналитичара» који се плаше «да ће се Србија приклонити Западу и окренути леђа Русији „још једном”, као што је, подсећају, то „урадила и после Другог светског рата”»

Какви су то аналитичари који од дрвета не виде шуму па не виде ни то да су се у односима Совјета и Југословена мало шта питали Руси и Срби?! Управо такве митове у Русији разбија други колумниста «Известије», господин Анатолиј Максимов, који предлаже размештање руског наоружања по Србији и формирање савеза Русије, Србије и Белорусије. Тај предлог међутим критикује његов колега Максим Јусин који као контрааргумент наводи и то «да су Срби прагматичари» и да ће «ако буду морали бирати између Русије и Запада, иако руосфили, изабрати Запад». Он се у начелу слаже са свим ставовима које износи Максимов, али сумња у искреност и преданост србске стране.

Након оволике наше сумњичавости према Русима и Русији, и како запажа Јусин «реалности да је стратешки циљ србских власти- интеграција у западне структуре. Чланство у Европској Унији а касније и НАТО-у, мада о томе сада не говоре много јер је у народу још увек свеже сећање на натовску «хуманитарну интервенцију»» да очекујемо било какво енергичније заузимање Русије за наше интересе?

Па ко је толико луд да свесно иде против својих интереса да би се заузимао за туђе? Да ли смо ми стали на лопту па преиспитали наше интересе? Не! Никада се у Србији није довела у питање догма како је наша будућност нераскидиво везана са ЕУ, НАТО, Запад. Никада се у разматрање није узимала идеја савеза са Русијом и Белорусијом. Свако ко помисли да будућност у ЕУ можда и није тако сјајна како се представља- јеретик је који се «спаљује на ломачи», уз свесрдну подршку свих државних и друштвених структура као и јавног мјења.

После ћемо се опет питати «што нас издаше», уместо да се упитамо «ко кога издаде»?

*Д. Љотић (1998) «Драма савременог човечанства», Слободна Књига, Београд

**Русија у проблем решавања «косовског питања» уложила свој обновљени политички кредит велике силе. Управо томе можемо захвалити што је Косово још увек у саставу Србије.