Новинар «Њујорк Тајмс-а», Мајк Низа, пратећи наслове «гугл-вести» приметио је да последњих дана «из Србије стижу јако чудне вести», отуда и његов прилог у овом високотиражном листу под истоименим насловом.
У чланку се најпре говори о споменику холивудском јунаку Рокију Балбои који је прошлог викенда откривен у Житишту, најнеразвијеној општини у Банату. Затим се са севера сели на југ Србије и преноси вест о томе како су у Приштини «већином етнички Албанци» врло бурно прославили шездесетпрви рођендан бившег америчког председника Била Клинтона. Чланак се завршава реченицом «чудне вести из Србије кулминирале су јучерашњим прилогом о кавезу за медведе и оближњем пивском фестивалу».
Могли би смо се детаљније бавити сваким делом овог прилога, али то остављамо за неки други пут. Овај пут више пажње посвећујемо феномену нашег «прозападњачког маркетинга, брендинга и мрчендајзинга». Морамо се позабавити чињеницом да се Србија комплексашки радује што јој је име уопште поменуто у Њујорк Тајмс-у.
Ко год је у последњих десетак година макар једном прошао кроз Житиште зна колико је у том крају материјална ситуација тешка и очајна. Не чуди што су се мештани довијали да на неки начин скрену пажњу на себе и обрну који динар.
Овај циркус са Рокијем им је на крају можда и донео какав ћар. Вести су се рашириле, привукли су одређени број туриста, нешто новца се окренуло... и свак својој кући. Уосталом, ако се неко сећа откривања споменика пре неких пола века, када су ницале бисте «народних хероја», скоро да је све било исто осим што се тада играло козарачко а сада холивудско коло.
Сва је прилика да су сељани баш на ово и рачунали: привући нешто људи из околних места, уцртати се како тако на локалне мапе туристичких атракција и пришљамчити се као предигра врло популарним «данима пива» који се крајем августа одржавају у оближњем Петровграду. Но, тај се рачун није уклопио у мегаломанско полтронство наших «еуропејаца». Роки је завршио на насловним странама, читавој акцији се даје невероватно озбиљан тон. Малтене је и Роки постао «народни херој».
Ову причу није заобишла ни она, никад излизана флоскула «да покажемо свету да нисмо овакви или онакви...» Као свет не зна какви смо ми, или има искривљену слику, а сад кад им ми кажемо «ма јок, ми смо исто људи» они ће да нас заволе, да нас експресно угурају у ЕУ, па ће онда да нам саспу неколико милијарди помоћи,...
Управо у том светлу треба гледати и коментаре читалаца Њујорк Тајмс-а који ову вест коментаришу са: «...свака им част, можда ће једног дана и Фалуџа да подигне споменик Рокију, увек има наде.», «Боље да су дигли споменик Борату»,...
Просечан Американац, као и сваки други Западњак, нема времена, воље ни жеље да се занима неком тамо Србијом. Чак шта више, просечан Американац не зна да постоји свет ван Америке а и за Америку га баш нешто није брига. Ако сутра Тајмс или ЦНН објаве вест «Србија, наш стари савезник из два светска рата и рата против тероризма, остаје наш уважени партнер...» они ће сви до једнога то прихватити као истину једнако као што данас прихватају сатанизацију. Да ли ће тада мислити да су Срби паметни, лепи, гостољубиви,...? Не, и даље ће их бити баш брига као и данас; не само за Србе него за све.
Вероватно из неког комплекса жртве, ми се стално трудимо да њима објаснимо, препричамо, разјаснимо,... нешто што њих не интересује. Људи који стварају јавно мјење на Западу знају истину; и боли их уво за њу. Они не раде за истину него за свој интерес. Људи који «чине» јавно мјење, своју «истину» добијају од ових првих.
Срби треба да престану трошити енергију на објашњавање Американцима, Енглезима, Немцима,... како ЦНН и ББЦ лажу и од њих крију праву истину. Срби треба да почну да раде за свој интерес. Да објашњавају Србима да и «наши» медији дувају у исту тикву као и Западни. Нашу енергију треба усмерити ка обнављању државотврног духа међу нама самима. Дипломатију окретати ка Истоку; ка Русији, Кини, Латинској Америци* и другим слободарским земљама.
Нама се кроз медије упорно набија тај комплекс како ништа не ваља док Запад не каже да ваља. Као летовање на Куби је "aut" јер тамо се није одмарала Парис Хилтон. Шиптари су жртве јер тако каже папа. «Израел се брани» ракетирајући Либанска обданишта и то је у реду- јер тако каже Америка,... Све што долази са Истока, ма колико било боље, квалитетније, старије, безопасније,... не рачуна се док нам Запад то не аминује.
Што се Запада тиче, «источна Европа» ће увек бити «прљава,
вашљива и заостала домовина неког тамо Бората». Тај Борат је у ствари кључ овог питања. Борат се изспрдао са Америком и Американцима, као и читавим Западом, више него Џорџ Буш и Бил Клинтон заједно. Западњаци су то ипак схватили као изругивање «источној Европи».
Борат им је показао њихово истинско лице, истинску ограниченост, неинформисаност, затупљеност, расизам, шовинизам,... само што то није радио као самокритику попут Мајкла Мура већ као отворено изругивање. Управо зато се слажем са коментарима Американаца, требало је подићи споменик Борату, а испод њега дописати «Америчкој администрацији и «народу», захвални Срби».
*Која по речима Ернеста Че Геваре «духом припада Истоку»
У чланку се најпре говори о споменику холивудском јунаку Рокију Балбои који је прошлог викенда откривен у Житишту, најнеразвијеној општини у Банату. Затим се са севера сели на југ Србије и преноси вест о томе како су у Приштини «већином етнички Албанци» врло бурно прославили шездесетпрви рођендан бившег америчког председника Била Клинтона. Чланак се завршава реченицом «чудне вести из Србије кулминирале су јучерашњим прилогом о кавезу за медведе и оближњем пивском фестивалу».
Могли би смо се детаљније бавити сваким делом овог прилога, али то остављамо за неки други пут. Овај пут више пажње посвећујемо феномену нашег «прозападњачког маркетинга, брендинга и мрчендајзинга». Морамо се позабавити чињеницом да се Србија комплексашки радује што јој је име уопште поменуто у Њујорк Тајмс-у.
Ко год је у последњих десетак година макар једном прошао кроз Житиште зна колико је у том крају материјална ситуација тешка и очајна. Не чуди што су се мештани довијали да на неки начин скрену пажњу на себе и обрну који динар.
Овај циркус са Рокијем им је на крају можда и донео какав ћар. Вести су се рашириле, привукли су одређени број туриста, нешто новца се окренуло... и свак својој кући. Уосталом, ако се неко сећа откривања споменика пре неких пола века, када су ницале бисте «народних хероја», скоро да је све било исто осим што се тада играло козарачко а сада холивудско коло.
Сва је прилика да су сељани баш на ово и рачунали: привући нешто људи из околних места, уцртати се како тако на локалне мапе туристичких атракција и пришљамчити се као предигра врло популарним «данима пива» који се крајем августа одржавају у оближњем Петровграду. Но, тај се рачун није уклопио у мегаломанско полтронство наших «еуропејаца». Роки је завршио на насловним странама, читавој акцији се даје невероватно озбиљан тон. Малтене је и Роки постао «народни херој».
Ову причу није заобишла ни она, никад излизана флоскула «да покажемо свету да нисмо овакви или онакви...» Као свет не зна какви смо ми, или има искривљену слику, а сад кад им ми кажемо «ма јок, ми смо исто људи» они ће да нас заволе, да нас експресно угурају у ЕУ, па ће онда да нам саспу неколико милијарди помоћи,...
Управо у том светлу треба гледати и коментаре читалаца Њујорк Тајмс-а који ову вест коментаришу са: «...свака им част, можда ће једног дана и Фалуџа да подигне споменик Рокију, увек има наде.», «Боље да су дигли споменик Борату»,...
Просечан Американац, као и сваки други Западњак, нема времена, воље ни жеље да се занима неком тамо Србијом. Чак шта више, просечан Американац не зна да постоји свет ван Америке а и за Америку га баш нешто није брига. Ако сутра Тајмс или ЦНН објаве вест «Србија, наш стари савезник из два светска рата и рата против тероризма, остаје наш уважени партнер...» они ће сви до једнога то прихватити као истину једнако као што данас прихватају сатанизацију. Да ли ће тада мислити да су Срби паметни, лепи, гостољубиви,...? Не, и даље ће их бити баш брига као и данас; не само за Србе него за све.
Вероватно из неког комплекса жртве, ми се стално трудимо да њима објаснимо, препричамо, разјаснимо,... нешто што њих не интересује. Људи који стварају јавно мјење на Западу знају истину; и боли их уво за њу. Они не раде за истину него за свој интерес. Људи који «чине» јавно мјење, своју «истину» добијају од ових првих.Срби треба да престану трошити енергију на објашњавање Американцима, Енглезима, Немцима,... како ЦНН и ББЦ лажу и од њих крију праву истину. Срби треба да почну да раде за свој интерес. Да објашњавају Србима да и «наши» медији дувају у исту тикву као и Западни. Нашу енергију треба усмерити ка обнављању државотврног духа међу нама самима. Дипломатију окретати ка Истоку; ка Русији, Кини, Латинској Америци* и другим слободарским земљама.
Нама се кроз медије упорно набија тај комплекс како ништа не ваља док Запад не каже да ваља. Као летовање на Куби је "aut" јер тамо се није одмарала Парис Хилтон. Шиптари су жртве јер тако каже папа. «Израел се брани» ракетирајући Либанска обданишта и то је у реду- јер тако каже Америка,... Све што долази са Истока, ма колико било боље, квалитетније, старије, безопасније,... не рачуна се док нам Запад то не аминује.
Што се Запада тиче, «источна Европа» ће увек бити «прљава,
вашљива и заостала домовина неког тамо Бората». Тај Борат је у ствари кључ овог питања. Борат се изспрдао са Америком и Американцима, као и читавим Западом, више него Џорџ Буш и Бил Клинтон заједно. Западњаци су то ипак схватили као изругивање «источној Европи».Борат им је показао њихово истинско лице, истинску ограниченост, неинформисаност, затупљеност, расизам, шовинизам,... само што то није радио као самокритику попут Мајкла Мура већ као отворено изругивање. Управо зато се слажем са коментарима Американаца, требало је подићи споменик Борату, а испод њега дописати «Америчкој администрацији и «народу», захвални Срби».
*Која по речима Ернеста Че Геваре «духом припада Истоку»
0 comments:
Постави коментар