"Живот, грех и кајање" у исповести Симе Дубајића

Кајање је један врло племенит, људски и потенцијално богочовечански акт. Кајање, искрено кајање, преумљење грешниково и његов труд да окајани грех више не понови једно су од најлепших одлика и највећих потенцијала људског карактера. Но кајање не треба мешати са исповедањем.

Грешник осети страшну грижу савести, пече га неправда коју је другоме учинио, прогоне га његови греси. Онда се тај грешник каје, углавном тихо, заверенички, себи самом. У својој гордости, некада баш док се каје због ње, он свој грех и свој стид и даље крије у мраку своје непросветљене душе и своје унутрашње трулежи. Ако се сматра хришћанином, па му то кајање дође као одлично гориво за распаљивање гордости, понекад стане пред икону неког светца, па тобож кајући се, стоји немо пред њом. Постиђен, осрамоћен, поражен и немоћан; а и даље непокајан.

Небројено пута сам се и сам нашао тако пред иконом којег угодника Божијег, покајника, исповедника,... станем тако пред Светога Јована, па ћутим и гледам га. Гледам га и кајем се, а он гледа мене и жали ме. Можда се моли Господу да ми да снаге, да ме поведе, да ми покаже каквога јунака и кукавац мисли да би и ја могао тако да се јуначим. Не проговара Претеча, само ми показује по(р)уку "Покајте се јер се приближи Царство Небеско". А ја, слабић, ћутим, стидим се и кајем се у себи. Немам људскости за исповест.

Од раније знамо једног таквог јунака, исповедника. Зна га цео свет по имену Свети Августин Блажени. Он се први не само кајао него и јавно исповедао. Исповест је право јунаштво а кајање је само потенцијал, фетус из којег се развија исповест. Августин је први смогао снаге да изађе пред цео свет и јасно и гласно каже не само да се каје, већ и за шта се каје. Но једнако како је Бог прихватио овог великог исповедника, тако га је свет одбацио. Не само њега, него и његово богочовечанско дело. Данас «пророци» либерализма уче како је Августин велики зато што је наводно први у хришћанству написао, за либерале магичну и свету, реч «ја». Читава наука почиње и завршава се са тим «ја». Нико не помиње речи «грешник, кајем се, за...» које су следиле и дефинисале то «ја».

Од нама ближих покајника, мало је оних који су своје кајање преточили у какво литерарно дело и изнели га грешницима на суд. Човек који је од Бога добио таленат писања, умножио га је и умноженог га враћа Господару. Овај нови исповедник сопствених греха зове се Симо Дубајић. Комунистички крвник, атеистички слепац, србски богоборац, уништитељ и прогонитељ свега лепог и вредног у свом свету.

Не улазећи у то колико се променио његов карактер, какав је сада човек, какав хришћанин а какав политичар, политиколог или политикант... метанишем пред његовим животним делом «Живот, грех и кајање» и с поштовањем љубим његове до рамена окрвављене руке. Целивам крваву десницу која је смогла снаге да исповеди своје грехе.

Својим делима ишчупао ми је срце из груди, газио по свему што ми је мило а Богу драгом свето и приступачно. Презир према њему и његовим саучесницима у мени је примордијалне природе. Њихова дела су срамота за цело човечанство и камен спотицања мог народа и моје нације, степеница за коју ће требати векови да је прекорачимо. Али акт кајања, и још важније акт исповести, доказ су да србска душа са дна најдубљег понора може да се вине у висине.

Симо Дубајић, какав-такав, показује да као што су наши славни Немањићи знали грешити, али су знали и кајати се и у ланце опасати, србски народ има потенцијала да се избави са дна овог духовног понора у који се сам сурвао и у којем му главу и данас држе управо његови рођени синови.

Друже Симо и господине Дубајићу, крвниче свега што је вредело у србству, џелату са Кочевља, хвала Вам и нека Вам Исус Христос преблаги и премилостиви опрости све грехе, окајане и исповеђене, једнако као и оне заборављене и оне прећутане.